Sazvučje ravnice

Obasjane kule Petrovaradinske tvrđave, sa Exit festivala, premeštaju se u holove pozorišta. Vreme je za Novosadski džez festival. Obe manifestacije postoje nezavisno jedna od druge. Samo se prožimaju. Pojedine ljude srećem samo na ovim feštama. Kao da između, svojim putevima, tražimo druga nadahnuća.

Susreti sa poznanicima su srdačni, spaja nas znatiželja za muzičkim izazovima. Zvezde neštedimice dele trenutke radosti svog kreativnog nadahnuća. Ovde džez ima dugu tradiciju, te se razmena energije događa impulsivno, uz česte aplauze i famozno: yeah.

Grupa domaćih muzičara, koji su znanje usavršavali na svetskim akademijama, spojila je izvođače iz celoga sveta. Decentnost izvođačkih nastupa je sjajna ilustracija vremena tokom kojeg je stasavala ova muzika a savremenost je ono čime odiše.

To su slike koje ramovi ne oivičavaju. Ispred nas, na svojevrsnim mentalnim prostranstvima. Vijore asocijativno u slobodnom prostoru, smeštamo ih u predele svog uma, uzimamo po potrebi lepote nekih prizora; osećamo ih bez zadrške. Deluju uzvišenim skladom. Usaglašeni sa našim osećajem za trenutke čulnosti. Osluškivanje.

Ovogodišnje izdanje festivala počelo je bubnjevima Vladimira Kostadinovića, koji je magistrirao u Gracu u klasi profesora Howarda Thomasa Curtisa. Domaća publika imala je priliku da čuje profesora na udaraljkama prošle godine, kada je maestralno nastupio sa svojim studentima. Odobrovljenog posle uspešnog koncerta, koleginica ga je intervjuisala o utiscima i novosadskoj publici. Posle intervjua  spremao se da odmah nastavi  na sledeći koncert. Bio je tada prvi put u Novom Sadu a došao je i ove godine na festival aktuelne muzike Interzone. Briljantan nastup predavača na Univerzitetu za muziku i izvođačke umetnoati u Gracu, kao da je dao ritam i ovogodišnjem festivalu.

Kostadinović, naše gore list, i njegov New York Quartet su otvorili festival, nordijski džezeri okupljeni u trio Gisle Torvik (svaka asocijacija na gusle je pogrešna:)) – njihov bubnjar je izneo raskošne zvučne pasaže, a za mene je iznenađenje bilo kada je za klavirom nastupio Gonzalo Rubalcaba sa Kube. Mesto, gde sam sedela sa kolegama, u prvi plan je isticao pre svega, bubnjara, a zatim basistu. Odagnala sam misli da mi je bubnjar bio poznat, kao da smo se već negde sreli. Govorio je mimikom i prefinjenošću.U dijalogu basiste i pijaniste sa udaraljkama bljesnuo bi i sjaj njegove minđuše.

Prvobitna slika dobila je postepeno vizuru i svojevrstan paspartu. Sve je zatim počelo da asocira na zvučne skulpture. Nadrastale su prostor, oblikovale veče.
Bojan snimatelj, pozvale smo ga da nam se pridruži, a on je odmah prihvatio, vajar je po obrazovanju. Bio je zadovoljan, ali nespreman da čuje više. Radio je celi dan. Solidarno smo izašli sa koncerta. Zadovoljni.
Trebalo je naći mesto u klubu „Trema“ gde muzičari sviraju posle nastupa do zore. I izgovor da podelimo još lepote bliskosti. Koleginica i ja odlučile smo da nastavimo veče. Odjednom, pojavili su se muzičari koji su završili nastup na sceni pozorišta. Prepoznala sam bubnjara. Namignuo mi je.

I dok sam razmišljala šta bih napisala o džezu, setila sam se ranijih festivala. Ipak, oni su celina.Te 2006. sa oduševljenjem sam otišla na koncert koji je izveo Al Di Meola, čiji akordi su mi bili poznati.Svojevremeno, programi radija prenosili su koncerte ovog umetnika. Majstorstvo je bilo vrlo inspirativno. Shvatila sam da je virtuoznost bliska samo posvećenicima umetnosti.

Sledeći koncert na tim danima džeza priredio je Richard Bona a kum mi je predložio da ga čujemo. Kakvo otkrovenje. Obaška, što me je kum, tada prateći do taksija, uveravao da možda neće biti narodnjaka na radiju vozača. Bilo ih je. Promenila sam taksi.

Sa kompjutera sam slušala muziku, želeći da se podsetim osećaja izuzetno dobrih vibracija, kada su se glasovi u sali spojili u jedan. Richard Bona i muzičari su na trenutak prepustili zvuke publici. Na monitoru sam primetila za bubnjevima poznato lice. Kad ono. Jeste. Ima zapisano na netu.Ernesto Simpson i Richard Bona svirali su tada u Novom Sadu. Priprema za festival bi trebala da se podrazumeva ali urednici ne smatraju tako. Možda zato što nemaju afinitet prema ovakvim ili sličnim manifestacijama. Nekada su vesti o nastupima svetskih muzičara bile integralni deo informativnih kuća koje drže do sebe.
Gonzalo Rubalcaba i Ernesto Simpson, obojica sa Kube, doživeli su takođe srdačan prijem publike u Srpskom narodnom pozorištu. To je nemerljiv osećaj.

Namignula sam i ja na sešnu. A mogla sam da ga pitam kako je Richard Bona, da li je bilo dobro u Sarajevu kada su otvarali džez festival. Ipak sam već jednom bila počastvovana njegovim ritmovima. Nepristojno je bilo pitati bilo šta muzičara sa čijeg koncerta sam izašla dok je trajao. Sva pažnja bila je pre 5 godina na glavnoj zvezdi.To jeste poenta jer džez je priča. Džez je i pokret.
Kum je propustio Simpsonov nastup ali kuma nije. Srele smo se tokom pauze na improvizovanim odmorištima od utisaka. A gde drugde? Karte su nam bile „erlave“. Nismo unapred znali da li ćemo da se “uparimo” kako bi zajedno prisustvovali koncetima. Uspeli smo ipak jedno veče da se spojimo. Merkali smo dan. Nastupio je izvrsni basista Ron Carter i njegov „Golden Striker”. Svodovi pozorišta kao da su dobili obrise od pliša. Čistota zvuka mogla je elegantnije da se čuje. Naklon istrajnosti.

Advertisements

Leave a Reply

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s