Grad modrih zora

Dan je trajao. Bezgranično. Hod se produžio do svitanja i modrih zora. Ibrica,dubrovački Gospar je svirao i pevao u mom gradu. Prošetala sam ponovo Stradunom i srela u mislima stare prijatelje. “Od Šekspira do sevdaha“, tako je naslovio na početku koncerta svoje note. Otišla sam posle da se rukujemo.

Bio je srdačan. Rekla sam da sam ga sretala u Dubrovniku ranije. Predložo je da dođem ponovo. Pitala sam ga za neke gostionice; za Lokrum, za Stradun. Pomerala sam pramen da vidi da i ja imam jednu minđušu. Rekao je da je njegova naušnica stara vek i po. Htela sam da mu kažem da sam je dobila od jednog misionara koji je davno hodao pešice po svetu, a na moju sugestiju da poseti gradove antičke Grčke otišao je tamo i pisao mi razglednicu. Ali nisam to rekla. Slušala sam reč gospođa kako meko zvuči na dubrovačkom dijalektu. Spominjala sam neke ljude i tek tada sam saznala da su mu bili prijatelji. Stigla sam da kažem da je pevao i o imenu koje je nastalo mnogo ranije. Rekla sam da ponekad pišem.

„A za Dubrovnik može li da se kaže grad modrih zora?“

Obrisao je rukama gornju usnu. Pomerio gitaru da vidi da li je mesto udobno.
Potvrdio je i ponovio da dođem u stari grad. Ah, nije to to. Ne bih srela njega. Njegovog prijatelja.

Da je moguće vratiti jedan maj i karanfil koji sam dobila u gostionici. I zlatasto smeđi pogled koji je postavljao pitanja ne očekujući odgovor. On je znao da čita misli.

„Slušam vašu muziku na internetu. Grad modrih zora dozivam ponekad.“

I pamtim, kada mi je jedan stari Gospar rekao da uvek treba da hodam uspravno ne obarajući pogled. Znajući da tada neću uspeti sama pomogao mi je. Hodali smo Stradunom, a ljudi su se toga jutra povukli na skrovita mesta. “Eto vidiš da možeš hodati uspravno.“ Šaputajući je pridržavao torbu sa stvarima. Od tada gledam ljude u oke.

Te godine upoznala sam u Dubrovniku Danila Kiša. Susret je bio zanimljiv ali bez intervjua. Odmahuno je rukom, okrenuo glavu. Želeo je da ćuti. Mogla sam samo da se pridružim za astalom. Opuštao se sa prijateljem koji nas je upoznao u njegovoj kafanici “Njarnjas”. Pričao nam je o ženi koja ne može da dobije vizu da ga iz Pariza poseti u Dubrovniku.

Mnogo kasnije upoznala sam fantastičnu francuskinju koja je došla u Beograd za senima svog muža. Njena misija je da objavljuje dela. Negdašnji Dubrovnik i naša priča, između dve slike na nekoj izložbi, slegali su se u predvorjima bliskosti. Između nameštanja kamere i mikrofona, zarad zvaničnog intervjua, razmenile smo misli: o gradovima i ljudima čija pojavnost je hrabro uzmicala pred iluzijom predrasuda. Razgovor starih prijatelja dubrovačke palate dostojan je poštovanja.

Nisam previše insistirala na reportaži sa književnikom. Snimila sam zvuk morskih talasa na Pilama.

Imala sam potrebu da Paskal Delpeš saopštim da ju je tada jako želeo. U međuvremenu sam kupila sabrana dela. Moja potreba da kasnije čitam bila je istinita. Baš kao i želja da čujem Ibricu. Dok je svirao je u konobama dubrovačkim nisam razumevala njegove note. Ni potrebu da stoji na nekom kantunu, posmatra reke ljudi i senke na skalinama u filigraninskim izlozima glavne ulice.

Vraćajući se jedne večeri sama podno zidina Starog grada činilo mi se da sam na tvrđavi, onoj mojoj u Petrovaradinu. Zato ponekad tvrđavu još iz podgrađa opašem srdačnošću. Dok penjem se, kao da sam iznad Lokruma.

Već duže vreme nosim dve minđuše. Jednu uz drugu. Gizdavo.

Advertisements

Leave a Reply

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

w

Connecting to %s