Svedeno

Znam tog derana odavno. Još kada se u skrovitoj odaji ogledao u bakrorezu što mu ostao u amanet. Šank je isprva bio sa leve strane. A iznad gnezdo. Kasnije sam to prepleteno pruće pronašla na omotu albuma Branke Parlić.

Uvek mi je dopuštao da vidim sliku ispod boja. Isprva, gore je pored prese za grafike bila i jedna starinska fotelja. Okrenuta ka rešetkama prozora kroz čije pravougaone linije zurio je samozadovoljno u Dunav i grad. To je bilo sve što mu je trebalo da bi slikao. Jedno vreme uhvatila ga faza prozora. Platno i prozor. Slika u slici.

Određeno mesto za sedenje u radnom delu ateljea i sada je okrenuto ka bedemu iza kojeg neumorno promatra grad. Tu su telefoni i kompjuter. Preko leta vajka se da je gužva. A u stvari gušta u terasi koju je sagradio kako bi žmirkao na popodnevnom odsjaju. Kažem lepo onomad: “Hajde na koncert. Tu je na Exit-u velika zvezda.” On nastavlja da posmatra ljude koji hrle. Ili zamandali vrata da pogleda prenos koncerta na teveu. Izađe zatim u bašticu.

“Bio mi je u ateljeu,” štedro je  promrljao između dva gutljaja vina. “I kakav je bio koncert?”Auuu:))

Nađem ga ponekad usamljenog, to su retki momenti kada nije za štafelajem i četkicama koje su uredno poređane u specijalno pripremljenim posudama. Najviše voli da me upozna sa nekim, ko kao i ja bane u atelje i zatim me posle nekog vremena pita kako se zove čovek. Ne znam da li proverava mene ili sebe.

Al’ što me uvrnuo za niz dogovora o intervjuu ili bilo kakvom drugom povodu za razgovor. Nema koga nije. Takav je. Ima nas nekoliko koji opet dođemo da virnemo u slike. Zovemo i telefonom. Pa odustajemo. Javi se ponekad a taman zaboravljamo na njega.

Nađem ga jednom u “Tremi” i kažem da imam muziku Bojana Zulfikarpašića. Nas nekoliko kolega je dobilo disk na poklon posle fantastičnog koncerta 90-tih. Pita me za određenu pesmu. Rekoh: tu je:))
“Hajde, kada si već toliko navalio pokloniću ti.” Kako li je samo znao da se na disku nalazi i kompozicija „Grana od bora?“ Iz tog perioda su one slikaje velike kao šifonjer.

Jednom sam otišla po moju muziku. Trebalo još nekome da presnimi. Bora se nije puno durio. Šacovao je onako unaokolo.

Svojevremeno, Kulturni centar je pravio niz hepeninga na tvrđavi. Festivali su tada trajali sedmicama. Svratila sam. Odlučila sam da odgodim večernji silazak niz hodnike tvrđave i svakodnevnu posetu brodiću sa muzikom gde je svirao saksofonista Kiki.

Slatki umor od svakodnevnog izveštavanja o brojnim pozorišnim predstavama izložbama i koncertima. Atelje. Muzika, večera. Brojni gosti. Ateljei su bili i garderobe za glumce i plesače. Neko je zaboravio konge. Našao se jedan umetnik da primeti. Dobro su nam došle. Našao se i kavaljer za izlazak iz te noći. Kažu mi prijatelji: ko se popne na galeriju da vidi grafike, Bora pomeri merdevine da ne može da siđe. Prepusti im za trenutak pogled sa svog rešetkastog prozora.

Rekla sam mu jedared da priča o svom početku na tvrđavi. Moj snimatelj je menjao položaj. Pokušavao da uhvati momenat isprva nepovezanih refleksija. Setio se druženja sa najvećim bećarom. Delio ih je zid. Spajala svakodnevna potreba za čašicom razgovora. Imam to negde zapisano. Svedeno je.

Muze se gotovo svakodnevno okupljaju na sedeljkama; svojevrsnim izložbama koje priređuje u svom ateljeu.

Povod za ovu priču je najnovija izložba, i zajednički prijatelji; njemu svojstvenih umetničkih impresija.

Advertisements

Leave a Reply

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

w

Connecting to %s