Stvarnost

Radila sam prethodnih dana zanimljive i one druge poslove al’ stigoh na „preslavu“ kod moje drage Ivane. Nagrađena je, pa je zamolih da ne pišem o tome, već odoh kao čovek, pardon žena.Došla sam malo kasnije, i tako izbegla kamere i fotkanja;slave nisam željna. Njen nagrađeni film sam već pogledala na kompu pa je sada bilo veće zadovoljstvo zbog projekcije na platnu. Stisak ruke i poljubac dragoj ženi koja pravi lepe priče iz sveta pozorišta. I vino, sa gostima. I cigareta ispred galerije Most. Kaže mi jedan gospodin sa damom. “Izvolte jednu moju kušajte, kupio sam na pijaci duhan.” “Ma imam”, vajkam se. “Probajte blaga je,” reče čovek. Već počelo da me smara što mi svakoga dana neko nudi svoj urolani duvan za unapred i svog dilera na pijaci. Međutim, kaže bezimeni:” Ako sviđa vam se, odete na pijac, tamo gde se prodaju gaće iz Arilja, i tražite jedne broj 5 a dobijete i ovu mogućnost. Zanimljivo, već sam obletala oko tezge sa bananosima. I kad smo popušili ja u svom filmu žurbe, a on još dodade vrlo važan detalj: “Lozinka je muške gaće, broj 5.” “Ouuuu.” Sa smeškom odzujih.
Svratim kod „Oblomova“ da otkuliram Janiku Balaža i pisanije. Gospodina sam upoznala još poodavno kada sam bila šištavica studentkinja i radila sam tada na pumpi. Naduvala sam mu gume i obrisala staklo a on mi je tada dao 5 dinara. Mnogo para. Već tada nije mogao da se sagne zbog stomaka, a kasnije je čula sam prilikom snimanja reportaže, spavao gotovo sedećki. Mi smo se u međuvremenu i viđali na tim svirkama, tamburaškim rapsodijama, koje su bile melem za dušu.
A u Oblomovu, Andrej iz Rusije slavi rođus. Kad tamo još prijatelja i naš porodični prijatelj Aleksandar koga smo sretali samo na Jazz festivalu. Uvek je bio čarobnjak za nas. Voleli smo te susrete.
Slavili smo Andrejev rođendan, uživali. “Opušteno,” kaže mi njegova prijateljica. Igrajmo, pijmo. Vatra je pucketala u novoj peći kafića. To je posebna Čarolija. A muzika i po mojoj želji. Jamiroquai.
Ma hajde vas dvoje sedite i razgovarajte kaže mi prijatelj Aleksandar. Fućka na električnu dok pijucka čaj. “Ne znam,” ka’em, on nije komunikativan:) “Njemu je teško verovatno.” “Ma vrtitte se ustom krugu.” Oh rakija, za rođus Andreja. Nazdravljamo vatri u kaminu. Pijanistkinje sa rođusa je plesala. Pričale smo na ruskom i engleskom. I njenom ocu je bio rođendan te večeri, ali na drugom svetu. Tako se to kaže. A majka pitam je, a ona kaže: glumica je u Rusiji. “Otac me je terao da gledam filmove Andreja Tarkovskog, to pamtim najviše.” “Pa trebaš sada da voliš majku.” Posle nekog, vremena reče da će je zvati da dođe kod nje. Svi se spajaju u krugu plesa. Dopadam se mladoj dami. Testira me. Nudim ih mojim duvanom za motanje jer su kutije cigara nestale. Svima se sviđa duvan i probaju ga gosti. Takav je red ovde. Fotkam. Da se setim ove priče u slikama jer me je mlada dama zamolila da pišem o ovome.Ni ona ne voli da se fotka zato što joj je lepše da nešto pamti slikama svoga uma. Rekoh joj da sam nedavno prvi put svirala klavir na telefonu. Intuitivno. “Oh imaš lepe prste” znalački je odmerila moje ruke i rekla mi da plešemo. A njen muž je voli. Rekao mi je dok je ona plesala. “Ah, voli me kada popijem nešto.” “Pa takvi su pravi muškraci” odvalih sa cigaretom na ustima. “Pa da.” “Takvi su.” Aleksandar me odvezao kući. Jezdili smo po semaforima.

Advertisements

Leave a Reply

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s