Metafora

Obukla sam toga dana belu haljinu na bretele, omiljenu i za plažu i kućni ambijent. Nešto što mi je uvek prijalo bilo gde sam. Čarolija sa tom haljinom bi se dešavala uvek kada bih je ispeglala, jer bila je kao nova. Iako bi se nagužvala već posle prvih sedanja sa pogotovo prekrštenim nogama, to je meni bilo vrlo simpa. Da ne bih sve baš virilo nosila bih za posao i jednu srebrnu jaknu koja je svojim štosnim izgledom, pre svega jednostavnošću pravila prelaz između seksepilnosti i diskretnog nagoveštaja. Jakna je u stvari služila da ne vire neke izanđale žice koje su se nakostrešile na grudnjaku. Pola dana nisam ni primetila da me nešto žulja, a kolege na snimanju su se trudile da mi ne kažu kako mi nešto viri. To je onaj fazon, kao kada pijem vino pa mi usne crvene ali niko neće da kaže. Ili jedem čokoladu pa sam malo brljava. Ili situacija sa bodijem kada viri zbog brzine, a svi se smeškaju u desku. Jednoj koleginici su jednom čak ostale najlonke u farmericama,  a tek posle pola dana joj neko rekao, pa bilo je razloga za smeh. Jedino što može da se desi je takav belaj na snimanju reportaže. Ali sve je to za ljude. To su novinarski sitni fazoni puni radosti. Poput onih kada jedete u restoranu a dodje vam kolega sa ručkom koji je poneo od kuće i traži vam kosti ostale u tanjiru za njegovu mačku. Vrlo često, u tom suterenu, restoranu društvene ishrane, sa nama obedovali su i duhovi. Nekada, davno tu su ih kupali i miropomazivali dajući im poslednja uputstva ovozemaljaska. Anegdote sa pomešanim kaputima koje se još prepričavaju.
Elem, uradila sam tu priču na brzinu kako su zahtevali, i zbog vrućine odmah krenula kući. Bila sam vrlo zadovoljna što sam u tom putopisu mogla da povežem misli Rastka Petrovića i njegovu metaforu o indigo plavom moru. Uostalom svi pisci su uvek polazili od onih velikih koji su pre njih putovali istim morima.Uostalom meni je najvažnije bilo da što pre stignem i vidim šta me to žuljalo pola dana. I da stignem na terasu. Pokušala sam brzo uradim istovremeno nekoliko poteza. Nogom pomerim stočić, jednom rukom uhvatim vrata a drugom čajnik, sklonim peškire, i nahranim gladna usta nas četvoro- I pijem vodu ili bilo šta, skinem šminku jer nisu to voleli moji ukućani. I naravno da nađem pregaču. Skinula sam jaknu konačno. Svukla sam haljinu do pola i odjednom sam bila u suknji i podsuknji. Pokazala sam se naga. Mislila sam da tako treba. Moj pogled je bio nem. Nevino je moja upitnost tražila samilost posmatrača. Okrenuo je pogled. „ Sama si za to kriva.“ „Molim.?“„A?“
„Da stavim kafu?“ „ Već sam skuvao sebi .“ Dobro evo ja ću skuvati još malo.“ „Aha“. Da razgovaramo?“ „Mislim da deca treba da prošetaju.“ „ I kažeš da sam sama kriva zbog kineske jeftine žice?“
„Da.“ „Dobro, kupiću nešto novo kvalitetnije.“ Ćutanje je pokrenulo svetlost stakla. Prasak se sunovratio sa mojim pogledom punim iznenađenja. Hvatala sam dahom komadiće preostalog svetla. Haljina je bila crvena.

Advertisements

Leave a Reply

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

w

Connecting to %s