Zastava

Kada čovek uhvati trenutak svoje maštarije u prožimanju sa sobom, taj tren zove se stvarnost.

Naša sećanja su poput baršunastih lađa. Usidrimo ih po potrebi, unutar da romore.

A kada nas želja mine, možemo da isplovimo u tajanstvena predgrađa sna.

U blogopolise satkane nama na dar, najdalje stižu oni koji putuju u paru.

Kroz meandre misli, u jednom dahu, kada pronalaze smisao.

Vijorimo skladno.

Između reči su slova a u tišini bezglasje.

Ne boravim u prošlosti već negdašnje jesam. Jesam.

Čudesne impresije caruju u meni, a odjek postaje harmonija.

Pričam prošlost. Ćutim prošlo. Osećam je. Sećanje je sa novom snagom.

To je dvorac tajni, tvrđava bez zastava. Dobro je. Čovek.

Dovoljno je. Nedosanjana tišina je praskozorje svitaca koji bude pokret.

I čulnost. Da,čovek je čudo i spreman je na korak.

Divno. Lakoćom usana moje reči oblikuju prostor i vreme.

Ustanem ujutro i izaberem u virtuelnoj bašti slike koje ću videti, reči koje ću ćuti i ljude koje ću sresti na putu ka odmorištima duha.

A zatim hodam u postojanje. Dobro je. Paralelni univerzumi su jedno. Buđenje.

Početak je čovekova dužnost a svaki novi dan prilika za to.

Advertisements

Leave a Reply

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

w

Connecting to %s