Plavetnilo njenog skuta

Ona je žena sa troje dece i dvoje nerođene.Vrlo često vidjali su je ispred hrama glavnog svetilišta. Nikada nikome nije bilo jasno kako joj je tunika čista a kosa sjajna i uređena. Kao što nikome nije bilo jasno zašto bi sa povečerjem nestajala skrivenim putevima. Ponekad viđali su je kako se moli na obali reke. I taj usrdni pogled prema mestu gde bi se ukrštala tačka horizonta sa dinama, donosio je svežinu u njene jagodice. Korak u smiraj duše i zrnce njenog plavetnila nosio je uzdah olakšanja. Kao da je čekala da će se neko pojaviti.
“Ti si nesputana igra,” rekla je najmlađem sinu koji se svijao kraj njenog krila.
“Volim vas, da li znate,” govorila je očima.
Svako od troje male dece, imalo je uigran način da privuče pažnju svoje majke. Njen znak najčešće je bilo milovanje. Preko kose, dugi prsti klizili po telu, a veseli dečiji uzdah bio je znak odobrovoljenosti koja je vodila u san. Kada bi deca zaspala,  pogled joj je klizio  preko njihovih uzglavlja i ramena. I tada milovala ih je očima.

Volela je da telom ostavlja svojevrsne mandale u pesku. Dugim prstima, zatim bi umirivala zrnca koja su podrhtavala.Njena figura stapala se nepreglednom nizinom Mesopotamije.

Sve njene misli i molitve bile su upućene ocu njene dece. Putujući u karavanu zajedno ka velikom gradu, dogodio se napad. Nepoznati ljudi odveli su ga u ka severu a nju i decu poštedeli. Isprva je polugola sedela sa decom. Dok sunce nije izašlo i pokazalo put senke. Jedna torba sa blagom ostala je netaknuta, te je kupila novu odeću i hranu. Ožiljke i žig u duši ispirala je do ponovnog rođenja.
Postala je kurtizana uglednog trgovca. On je dahom je svake večeri, ispunjavao gipkost njenog vrata, i nabore tela. Kosu je držala visoko, uvezanu konopljom, koja joj je zatezala lice. Telo je ponovo mazala mirisnim uljima. Nikada više nije išla na obalu, čekajući brodice da isplove.
Novi gospodar, trgovac ružinim drvetom, ipak je saznao tajnu o njenom čoveku.
I ljubomorno je ćutao. Kurtizana je bila plemkinja. A plemić je preživeo ranjavanje. Putevi su im se ukrstili jedne večeri. Šetala je sa decom. A on je prošao u mimohodu. Zastao je samo za trenutak, a zatim obučen u plašt i nova znamenja, požurio je za vojskovođom koji mu je spasio život. Pratio ga je zbog odanosti. I zbog strahopoštovanja. Milost Aleksandra Makedonskog nije se smela odbiti.
Iz Vavilona, vojska se spremala da krene dalje na istok.

Advertisements

Leave a Reply

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s