Švabica

Dugo se već sklapa taj mozaik fleš bekova o sirenama koje su prethodile potmulim zvucima letelica. Kao da ih je verglaš okretao malo levo pa desno. Imale su zvuk koji je paralisao miris magnolije i igru senki maslačaka u polju.

Uobičajeno, jutrom sam dobijala sok đusa iz nečije ruke i spremila se da dojim moje mladunče koje je snevalo sa dudom u ustima. Verglaš je kanda zaspao.Osetila sam nešto, čula sam ipak neko zujanje i pogledala kroz firangu. Letelo je prema nama. Kao cepelin, sa propelerom na straznjem delu. Ojjj. Stegla sam je u naručje dok je halapljivo stiskala moju ruku da što pre poteče mlaz mleka.

Sedeli smo nanovo na prostranom tremu i posmatrali već uobičajeni let mašina ka bazama i ciljevima. Tih dana sam već merkala podrum starinske kuće kako bih barem koji minut bila nasamo sa detinjim pogledom. Jedan od „nevidljivih“ pilota se odvojio od grupe aviona i poleteo ka nama. Krenula sam ka podrumu, ali sam se u trku vratila. Došla sam do kolevke da promenim pelene njoj i sebi. Podigla sam je visoko u naručje. Živećeš. Znaš. Znam.

Kafa je čekala u dovratku naših snova. Želeli smo da pobegnemo od zvuka starinskih šolja koje su treperile pri samoj pomisli na vazdušne ptice.Već pred kraj te tirade bilo nam je svejedno. Gledali smo mi njih a oni nas. Nadirali su u rojevima, sa verglom ili bez. Nismo više bežali osim u mislima. Nismo se skrivali osim u kutove kragni belih košulja. Beba je rasla i smeškala se. Počinjala je da sedi i pruža ruke ka svetlosti. U tatinom krilu htela je da uhvati sliku sa monitora našeg prvog kompjutera, koji nam je svetleo umesto lampe.

Jednom, kafa je stajala na kićanom stolnjaku švapskog stola. Plenio je pažnju savršenim oblikom kruga i furnirom ispranim od kiša i suza neke porodice koja ga je ostavila u begu. Tu su bili i otisci šapa jednog vučjaka onemoćalog da krene sa svojima u Nemačku posle onog drugog svetskog. Uz Lesija sam prohodala. Tako davno sam dobila i nadimak „Švabica“ zbog plave kose, koja je bila neuobičajena među meštanima. I sad kakav je to most, o vremenima ovim i onim? Svako ih je pretrčavao kada i kako je osećao da treba. Moja Vera, dok ćaskamo u kafeu Oblomov, kaže da je  prošla je pet minuta pre kraha mosta Slobode i stigla je do redakcije radija. Nikada ranije nije osetila taj strah. Nikada niko od nas.

Završila sam  scenu ispijanja kafe u dovratku zelene kapije i postavila na štafelaj beli rupčić sa laticama ruže uzbokorene ispod oraha. Krila belih ptica osenčio je jedan pogled. Mnogo kasnije viđala sam majku kako se krišom  moli misleći da spavam.Nikada moji vrhovi trepavica nisu videli usrdnost trenutka i veličanstvenost skrušenosti kojom je odisao prostor.

Tom ulicom Vojvode Mišića koja se širila kao leptir, uzeli su se za ruke moji otac i majka dok su im avioni išli u susret. Bio je to prvi put da ih vidim tako zaljubljene i hrabre.Vodila ga je desnom rukom. Krenuli su u susret čeličnim pticama. Dugim koracima marširali su ka bljesku sunca na krilu aviona.
Kaže meni ruka dok mi je donosila đus jutrom pre dojenja:” Ja bih ono.”  “Ajde.” “A avioni?”  “A što Lena spava sa čuperkom moje i tvoje kose na dlanovima dok je nebo tiho ?”  Amarkod.

Advertisements

Leave a Reply

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

w

Connecting to %s