Praporci

Sekla sam vazduh vazduh hodajući prostirkama tkanim čistotom duša i mirisima starinskih škrinja. Osluškivala šapat greda starinske kuće. Vetar ih je njihao, a kada bi iz pećnice bljesnule iskre zbog pucketanja drveta, u nekom ritmu bi škriputale istovremeno. Umačući kocke šećera u šalicu, prsti su odmereno pravili šaru u vazduhu. Prilikom povratka sa čarobnih brežuljaka zavejanih snegom, običaj je bio da se svako javi prepariranoj mečki u ulazu hotela na Plitvicama.

Nevidljivom četkicom, strah je slikao na obrazima i oknima čežnju za toplinom porodičnog doma. Svakodnevna glasna prozivka prilikom prolaska pored preparirane životinje, bilo je stilizovano pitanje. „A ko će noćas da je kresne.?”

Prigušeno cerekanje, na isti fazon svakoga dana, barem bi za trenutak utihnulo bombardovanje aviona u daljini. Ponekad, izlazili smo da vidimo letove iznad Bihaća. Sve je ličilo samo na grmljavinu oluje i delovalo  nestvarno. Nismo hteli da čujemo. Saginjali smo ramena pre nego što bi raketa dotakla tlo i stavljali nevidljivi povez na oči. Pokušavali smo da verujemo da je moguće drugačije sanjati otvorenih očiju.”Ko će noćas da je kresne”, dobacila sam i ja mečki te večeri, poznato pitanje, na opšte odobravanje svih. Smeh se mešao sa pokretima promrzlih prstiju i cvokotom. Zvonio je u osneženim krošnjama, poput praporaca. Jedne večeri sam iznedrila molitvu u tišini.

Upoznala sam se sa strancima iz zaštitne jedinice. Odlazili su u krizna područja i pomagali lokalnom stanovništvu. Smirivali su strasti, raznosili poštu. Rekli su mi, da su pre ove misije gledali propagandne filmove. Oni nisu ni razlikovali naše nacije. Uglavnom u filmovima su umesto lopte šutirali, ljudske glave. Mnogo godina kasnije, gledala sam u oči autora koji je režirao te pokretne slike za obe strane.

U hotelu sa mečkom,uz cigarete i piće, razmenili smo poklone. Francuz je bio pilot, poklonila sam mu Ričarda Baha. Grk je bio srećan sa statuom Bude. Posle par večeri, i motanog duvana, starešine su  im naredile da napuste Plitvice.  Valda su bili suspendovani jer smo se raspričali. Ko će ga znati? Ipak, sigurno je da su otišli u drugačijem raspoloženju, od onoga koje je prethodilo. Uostalom, iskrenost nije lako sakriti.

Fotografija, koju su mi poklonili za uspomenu, nastala je na pragu jedne skromne kuće, i govorila je sve. Baka, sa maramom, ćerka ili snaha i unuče koje je učilo da hoda. Pogledom koji je krotio, te žene mogle su da uvežu nezvane goste i neznance. I da ih razoružaju. Na puškometu nečije savesti rođene su.

Advertisements

Leave a Reply

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

w

Connecting to %s