Brojanica

Glave isposnika zaklanjao je mesec svojom punoćom.  Pognuti, ogledali su se u svetlosti izvora koja je nadolazila u pravilnim ritmovima. Njihove senke bile su zarobljene i osudjene na prošlost. U beskraju nebeskih postaja slušali su, kako se u zavežljaju od bele gaze, zvuk narukvica i ostalog nakita, spaja sa obrisom kojim je vodio put do planine.

Na haljini sa džepovima našivenim zlatnim koncem stajale su čizme. Na njima, šakom slepljeni uvojci kose. Nije bilo suza. Samo mlazevi bele tečnosti kao vodoskoci, na ustima, grudima i skupljenoj ruci sa  zauvek sakrivenim medaljonon u prstima. Pesak pod cokulama nadimao se poput kupe zamka. Sagrađen u dolini od zvezdane prašine, njegove kule postale su konačište uzdaha.Molitve su bile sve glasnije. Nadglasavale su kamene zidove pećine. Mekotu bačenih tela je ublažavao fosforni svod ranijih zatočenika duha. Plahta oko tela sa prorezom za oči umirivala je nadražaje popodnevnih žamora. Poškropili su latice i najlepšeg. Srebrni pir trajao je danima u podnožju planine. U tajnim dubinama vremena, između prošlosti i sadašnjosti, neki su bili osuđeni na budućnost.

U beskraju večnosti mi smo samo latica trenutka.Unikatni otisak u sazvežđu prstenova.U maglini praskavog neba dobijamo znanja i pečat. I peščani sat za povratak u budućnost. Vreme između rođenja i konačnosti je uvek jedno a ritam kazaljki je u večnosti koja je bezvremena. Mi nikuda ne polazimo, jer nikuda nismo ni odlazili. Mi se uvek iznova rađamo.

Čovek sa kapuljačom, okrenut leđima putu kojim su prolazile reke ljudi i kola, zastao je kraj nečijih spomenika i šaputao sebi u bradu imena i godine njihovih upokojenja. Dok su mastiljave siluete promatrala prizor, u ljubičastoj odori, sakriven crnom kapuljačom prenosio im je svoje zapovesti. Verovao je da je on još uvek gospodar njihovih misli. A oni su modrim krilima odmahivali. Čuo je znakove. Umirio se, upokojio u odrazu sene vladarke njegovih snova. Odahnulo je nebo sa suncem u zenitu.

Konačište duha samo je presto.Tamo ne nosimo ništa sem sebe. Na oltare stavljamo samo kantare dobra po kojima nas ćute u svojim brojanicama. Potrebno je ples duša sagledati u svetlu lojanice. Trebalo je zauvek pomiriti pretke. Jer, prvo su nastali sestra i brat koji su se zatim sjedinili u istini.

Sretali su se u propovedaonicama. Na iskušenje stavili su gordost.

Advertisements

Leave a Reply

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s