Ples vetra

Svakodnevna zezanja sa mečkom na ulazu, u hotelu bez prozora. I prebrojavanja jutra. Teturave večeri, usporavale su korake ka samoći sobe koja je šumela. Cigareta pred spavanje, umanjivala je alergijski svrab koji mi je dražio kožu. Pokret zavesa preko razbijenog prozora, donosio je ples vetra. Ne, nije bilo hladno.Grejanje u kotlarnici radilo je nesmetano, jer prilikom povlačenja nije bilo oštećeno. Samo, niko od nas nije gledao kroz prozor noću. Jer, nikada se nije znalo kada će meštani ponovo pokušati da se vrate u hotel, govorili su mi u šali.

Jednom, vodopadi su se utišali. Osluškivala sam. Ništa sem pucanja u daljini. Mogla sam to da razlikujem, pre nego što bih utonula u snove.

Sa prijateljicom sam se čula telefonom redovno. Linije su radile. Uvek, prilikom kratkog razgovora, prislanjala je slušalicu kuci Milici. Govorila mi je da ju je redovno zatim zaticala kako od sreće što mi čuje glas, cičeći piški u krevetu, gde su obe zajedno spavale. Kakva kraljica mog života. Kuca koju smo obe usvojile od obućara. Na mig.Odmah.

Idem. Ne mogu više. Posle 2o šumećih noći, odlučila sam da krenem autostopom ili pešice. Ako me uhapse hrvatske snage, ponela sam sa sobom neke novinske članke koji su bili usmereni protiv rata. Pisala sam ih pre nego što se razbuktao. Imala sam sa sobom i knjižicu Nezavisnog društva novinara. Prvog nezavisnog udruženja u državi. I vizitkartu Helsinki voč. Dali mi ako zatreba.

Sutradan, rekoše mi da svi idu i da su dobili odobrenje. Domaćini su ostali sa suzama u očima. Neki od njih nisu imali gde da žive, te su sami došli u hotel, i radili kao nešto, tek za hranu i smeštaj. Sada, ostajali su sami sa vodopadima. Nekoliko ljudi u hotelu, sablasno. Baš kao i putovanje preko beline snežnih nanosa, koja je napokon nadjačala huk jezera. Tišina. Smenjivala se osmehom u kraju usana, i pogledom ka dimnjacima kućica. U tom kraju, sve što je mlado odavno je otišlo. Starci i žene u maramama, ćutke su odmahivali.

Dva kombija i velika reportažna kola. Muškarci i nas dve žene. Kratka stanka posle par desetina kilometara, radi dogovora, bila je rizična. Sva sreća, što je led prekrio deonicu puta, pa se ogromni kamion bez cirade nije mogao zaustaviti. Njih nekoliko golobradih sa crnom zastavom sa koje se vijorila mrtvačka glava, vraćali su se sa bojišta. Pogledi su nam se susreli i nikada nisam saznala čiji su. Možda bi nas samo opljačkali. Možda. Zaudarali su. Pogledi su nam se mimoišli. Poštedeli su nas u mimohodu.

Advertisements

Leave a Reply

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

w

Connecting to %s