Bezglasje

Jedan za jednog, jedan za sve, bilo je više od puke parole. Mentalno vozili smo svi i pokušavali da ugledamo svetla. Bilo kakav dašak života.
Naš glavni obećao je da će telefonirati na neku pumpu blizu Banjaluke da nam daju benzin. Možda je zaboravio mamuran da to uradi. Baš kao što smo i pretpostavljali.
“Stoj. To je motel o kom su pričali.”Nema nikoga,”  čulo se  posle pola sata lupanja na vrata.”Nema mjesta u motelu, nema ni benzina, ” odrešito je skresao  isti lik.
Svi od reda ga pitali isto. Odgovor. Bezglasje. Ustala sam sa sedišta kombija.”Otvori.”  Stavila sam ruke na bokove, i nisam htela da se pomerim dok nije ponovo telefonirao. Bio je sam a nas više. Čekali smo da mu čujemo glas. Odgovor smo znali ali nije ga bilo.”Otvaraj.”

“Bila je ovde vlada sa Karadžićem i svi su otišli”.To je bilo sve što je rekao pre nego što smo ušli. Nismo tražili ni piće ni hranu, samo toplo mesto da predahnemo.Uostalom, da nas nije primio spavali bi u kombiju parkiranom u krugu motela.
Dok smo stresali belinu i kilometre iza nas, naš domaćin je primio još jedan telefonski poziv. “Nisam znao da je medju vama jedna žena”, skrušeno je šaputao.  Zatim je stao iza šanka, ljubazno nudeći piće. Oni koji su uvek pili alkohol naručili su sok. Samo je nas nekoliko popilo pivo. Zatim, zamoljeni smo da sednemo na večeru.”Ostalo je od gostiju pršuta i sira”, izvinjavao se razbudjen.
Posle par trenutaka, niko od nas nije znao da li smo živi ili ne. Gledali smo ispred sebe i ćutali. Ako smo bili živi, onda smo sigurno u raju, pomaljala se misao. Domaćin, sam u luksuznom motelu, neprimetno je postavljao ogromne ovale sa posluženjem. Tiho je spuštao noževe i viljuške na čiste stolnjake. Još tiše je otvarao pića. A zatim, pojavio sa boksom HB cigareta. Prišao je svima, sa leve strane i stavio ispred, na dohvat ruke.

Nemoguće je opisati izraz njegovog lica dok je to radio. Bio je kao duh. Nestvarnost tog trenutka, činila nas je još više bespomoćnijim. Oh, da li smo rekli hvala ili smo i mi ćutali? Za trenutak, poželeli smo gotovo istovremeno, da ostanemo ovde.
Ipak, jutro je odagnalo naše misli, i krenuli smo prema Banjaluci, gde smo navodno bili očekivani. Opet je bilo ubeđivanja, da nas prime, pa telefoniranja.U hotelu nije bilo struje, senke su plele neke čudne obrise. Ne, nisam mogla  da spavam. Zamračivali su grad zbog mogućeg napada iz vazduha. San je sam došao.Već tada, do Banjaluke, u kombiju, na smenu pevali smo pesmu “Kada padne prvi sneg”. Do iznemoglosti smo ponavljali jednu po jednu strofu. Vozač bi opominjao da nastavimo, ako bi za trenutak stali. Pevali smo do gađenja. Pa opet. Vozač, znao je sve strofe, a mi ponavljali pa zaboravljali. I tako stotine kilometara do ravnice. Jedna pesma kao mantra. Snovidjenje metafizičkog iskušenja planine i ravnice ulazilo je u završnicu. Velika priroda primila je u sebe male ljude i pomilovala ih. Na tu stranu, znala sam više neću ići.
Grad Novi Sad, bio je prepun apoteka. U svakoj ulici po neka. U kafićima bilo je sve uobičajeno. Izlasci uveče, žurke, večere.
Vozači su predali reportažna kola živa i zdrava. Nikoga nije zanimalo što ih je mogla progutati planina.
“Kada padne prvi sneg” je više od pesme. I više od života.

Advertisements

Leave a Reply

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s