Mirisi tragova

Jednom u Dardi, svu noć je gruvalo. Sedela sam u nečijoj kuhinji. Sve je bilo brižljivo složeno. Viseći ormarići bili su prepuni najrazličitijih začina i mirisa. Sutradan sam išla da vidim ulicu. Svaka kuća u nizu je bila pogodjena. Razgovarala sam sa ljudima, slušala njihove suze. Ipak sve mi se činilo kao da sam istovremeno i negde drugde. To je promatranje krajičkom oka, kao kada žmuriš, a u stvari vidiš vrhovima trepavica. Kao da sve gledam na nekom velikom platnu i da se sve to dešava nekome drugome. Nisam prihvatala stvarnost.

Na drugom delu ratišta, u selu Bilje, posvetila sam reportažu čoveku koji je tokom žestoke vatre, bio u svinjcu sa krmačom koja se prasila. Plakao je u nemogućnosti da mi ispiča šta je tada preživljavao. Pokazivao oštećen krov i terasu kuće. Snimili smo prasiće kako zadovoljno cokću dok sisaju, i kako ih zatim odnose u malenoj korpi, da bi se ugrejali u kući koja je bila topla od peći na loženje.

Po nacionalnosti bila sam žena. I to sam svima govorila. Stvarnost je počela kasnije da me prihvata. Celu. Obnažila sam snagu svog duha kroz reči. Oblikovala od svetlosti. Prenosila šapatom, u polusnu, izmedju redova.Tok misli uzburkavao se kada god bih čula poneku priču. Tako valda treba. I ova sledeća, kao da je zapinjala u grlu godinama.
Ivan Đordjević je preživeo golgotu zatočen u jednom od Vukovarskih podruma sa majkom i ženom. Starica je bila nepokretna u podrumu ležali su zajedno. On je sa suprugom uspeo da izadje živ iz grada posle bezmalo više od mesec dana. Upoznala sam ga dok je udisao vazduh novosadski.
“Tukli su i naši svakoga dana. Najviše nastradalih bilo je kada bi glas preko radio Beograda  rekao da je sve slobodno. Tada, ljudi su pomaljali glavu iz podruma i nestajali.
Trebalo bi zauvek ostaviti ove ruševine, kao opomenu čovečanstvu da se zlo nikada nigde više ne ponovi”, rekao mi je besedeći pribrano gotovo sat vremena bez prekida u kameru.
Moj snimatelj, nije ni stigao da promeni kadar u kom je sve vreme bilo samo njegovo lice. Mislio je da ćemo da ponovimo snimanje. Oboje smo bili šokirani od starca koji je o svojoj golgoti pričao tako dostojanstveno, bez ikakve primisli mržnje.Iz Novog Sada, kao privremenog utočišta, spas je potražio u Americi. Našao je uvek način da mi se nekako javi. Da je ponovo živ…..

Mogu da prepoznam hod ratnika.
Priče kao da su tražile mene a ja njih. Naslov dokumentarnog filma snimljenog iz cuga u jednom kadru bio je “Čovek bez lica.”

Advertisements

Leave a Reply

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s