Rambo

 

Putovanje u selo Marince urezalo u moje dlanove. Tamo su mi pokazali fotografije stanovnika,  nastradalih prilikom ulaska jedinice dobrovljaca koju je vodio Novosadski korpus. I upoznali me sa dečkom koji se najviše istakao, meštaninom. Imao je samo l6. godina i zajedno sa ocem je pucao na sve što se mrdalo. Sa trakom na čelu, rekao je da se zove Rambo. Stisak ruke, lepljiv, sa žutim tragom od jeftinih cigareta. Osmeh detinji. Na ulicama nikoga.

Zamolila sam  dobrovoljce da se postave grupno, kao za maturu.”Može, ako ćeš da me poljubiš”, čulo se šeretski iz voda osuđenog na zaborav. Jedan od njih držao je sve vreme ruku u džepu vojničkog šinjela. Slikali smo kamerom grupu i spremili se za intervju sa jednim od boraca. Rekla sam mu mu da se ne pomera dok razgovaramo jer izlazi iz kadra kamere, a on je odgovorio da mora da cupka s jedne na drugu stranu zbog snajpera koji je sa druge strane njive kukuruza. Ne verujući da je tako, smejali smo se i dobacivali između sebe: “Pazi snajper.”
Uz kafu, koju je skuvao Rambo, ispričao nam je da se sa snajperistom, viđa svaki dan preko nišana. I da je to uobičajena igra. Pucanje pored glave, gledanje reakcije, kroz nišan, i poklanjanje života. Uobičajeni razgovor dvojice snajperista preko polja kukuruza počinjao je u osvit dana. Duele je remetio šum krila ptica. Isprva nisu pevale, a zatim oglašavale su se i tokom paljbe. Letele bi visoko samo kada bi sve utihnulo. I bile jedini svedoci.”Uh, pazi stvarno snajper”, opet smo se ogledali u ehu reči.
Spremali smo se za povratak. Vetar je ulazio u napuštene kuće, pomerajući zavese. Gnezdio se u tišini. Ali samo na kratko. U fijuku smo osluškivali jauke.
“Idem sa vama”, molećivo je sa suzama izgovorio čovek koji me je zamolio da ga poljubim u obraz
“Kako sa nama?” Iza proplanka čuo se rafal.  “Pitao sam glavnog, pustio me na odsustvo. Moram da poljubim moju ženu i decu.”
Pridošlica je napunio cev metkom i stavio šlem. Na naš upitan pogled, rekao je da nikada tim putem, nije prošao drugačije, već pod punom opremom. I da često, utabana zemlja od guseničarskih tragova, krije nagazne mine. I da slomljena kukuruzovina čuva niz tajni, ako neko želi da ih odgrne. I da je dobro što smo došli, jer više nije mogao da izdrži. Iz džepa šinjela izvadio je bombu i dao mi da je ponesem. Smestila sam je da “spava” u komodu sa čarapama i gaćama. Zvuk njenog kotrljanja bio je uobičajeni pozdrav.

Jednom sreli smo se. Kazao mi je da su Ramba nedugo zatim našli u kukuruzima. Onim istim. A putem kojim smo prošli tada, sestre iz medjunarodnog crvenog krsta, nisu stigle na odredište sutradan jer su naišle na nagaznu minu. Bilo je to 13- to primirje koje niko nije poštovao. Ni pre ni posle. Plakali smo zbog dečka koji nije preživeo. Plakali smo jer je sa ocem ubijao. Plakali smo jer je bio samo dete koje je slušalo oca. Plakali smo jer je dete uzelo pravdu u svoje ruke.
Razišli smo se kada su suze usahle. Jedno drugom poželeli smo da se nikada više ne sretnemo. Ni preko, ni ovde. Nikada. I nismo. Ja više ne znam ni kako taj čovek izgleda. Jedan stisak ruke, isprao je sva sećanja buduća.

 

Advertisements

Leave a Reply

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s