Kadar

 

Novi ljudi i dogadjaji mamili su pažnju. Nisam ni znala da smo tako držeći se u bolu, samo obostrano uvećavali tugu. Svoj očaj, pokušavali smo da utopimo u drugoga, a vraćali smo se kućama noseći u grudima jednu svoju i drugu tuđu tugu. Bilo je sasvim normalno izaći uveče i prespavati u nekom stanu. Postalo je sasvim normalno probuditi se shvativši da domaćin drži pištolj u ruci brojeći metke. Za sebe ili drugoga bila je ta brojanica. Ulice su bile zakrčene telima koja su u rukama držali pivo i dilerima koji su poklanjali smotuljke. Niko nije mogao proći ulicom a da ne oseti dim. Ni psi ni mačke, ni ljudi koji su ih vodili.
Ovo je Vojvodina. Dunav je sveta reka, šaputala sam u sebi posle sedam dana borbe protiv ratnih vesti i olova iz katodnih cevi. Odluka da se isključim iz stvarnosti koju su nam projektovali, dogodila se slučajno, iako su sve slučajnosti namerne.

Znala sam da ću odbiti svako sledeće naređenje da idem na ratište. Dovoljno je bilo da zaokružim sva malobrojna putovanja na onu stranu. I tih nekoliko puta zauvek su ispunile moje misli.
Bespomoćnost je vibracija kojoj nisam dala da se ugnezdi, iako je bezbroj puta sevnula u mom umu. I sam njen energetski prolazak  okrznuo bi ponekad moju dušu i telo, nudeći novo iskustvo, kao potvrdu da staro još uvek postoji. Unutrašnja borba nekada je bila dostojanstvena a nekada ne. Neka linija kao da je povremeno vodila nevidljivim nitima.
Jednom, posle celovečernje žurke, zazvonio je rano telefon. Glas sa druge strane sa hrskavom cikom rumunskog akcenta saopštio je da treba idem u Bršadin. Pospana, razumela sam sam da je to u Vojvodini.

Probudila sam se na granici. Vojnici su nam tražili dokumenta. Gajbe piva  iz automobila, bile su najbolji ausvajz. Domaćini su nam izneli šunku, jer to su imali. I pogaču pečenu u šporetu koji je dimio na otvorenom. Vođa putešestvija čije rođake smo obišli,  nogom me je ispod stola upozorio da ne tražim vodu ni pivo. Ovo drugo vredelo je zlata. Ono prvo takodje. Mleko niko nije ni spominjao. Deca su naučila da se uspavljuju i bez sveća. U sobama sa vojničkim cokulama, rađala su se. Žedni, sa slikama patnje i nemogućnosti da se barem nazre kraj ratnog besmisla, odlazili smo na brzinu.
Ovde, s ove strane, sve je radilo.

Advertisements

Leave a Reply

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s