Tišina

Tamo negde u pasažima svemirskih maslinjaka listao je knjigu o njemu. Zvali su ga Tihi. To je u redu, pisao je on te slike kroz njih još za života ovozemaljskog. Slika je je prvo bila u njemu. Živeo je kamerom.
Ja sam ga sretala; na tim kratkim odmorištima duha smo razmenjivali poglede. Slikom.
Nije Stari baš vodio svakoga na svoja putovanja po svetu. Zna se ko je mogao da kupi tapiju na svetska mora i krajolike sa zalascima sunca u kojima je on slikao uvek jedno. Večnost. Tihi je znao tajnu kamere. Možda je zato nastao termin; ovekoveči.
Knjiga kao obelisk mi je u rukama. Nečiji život izlistan slikama i slogovima. Rođen je u Vukovaru. Dobro. Dunav je to sve povezao. Možda je taj svestrani čovek jednim pogledom meni pomogao da napravim najbolji film na svetu iz jednog kadra.
Nekih ratnih godina iz tog grada, došao je jedan čovek koji je mi u trenutku ispričao svoju priču pred kamerom. Snimatelj nije ni stigao da promeni plan. Široko lice u jednom kadru, kao karta u jednom pravcu ka savesti. Film u jednom kadru, san svih autora. Dala sam naslov. “Čovek bez lica.“

O životu u Vukovarskom podrumu ispričao je Ivan Đordjević, a režirala drugarica Rada, bivša konobarica. Posle je seckan, dodavane neke slike sa ratišta. Naracija je bila prekrivena pokušajem jeftine propagande. Ipak, emitovan je ali bez mog imena. Jer to je bila ta škola televizijskih bardova koju sam učila imajući privilegiju da sa mnom podele krajičak nekog kockastog stolnjaka.
„Hoćete li supu?“ pitali su gospodina Tihog za nekom dremljivom sofrom. „Da, pola pola,“ odgovorio je. „Imate li dece“, pitali su ga u nekoj gostinskoj sobi pred ručak. „Da, dva deci belog“, zamišljeno je kadrirao svoje nova hodočašća.
Meni se uvek činilo da je reditelj Boro Drašković gledao taj moj film pre nego što je snimio „Vukovar jedna priča“. Ali, ja nikada nisam bila u Vukovaru. A Bora jeste. Tamo je, uveravao me je, zatekao scenu da je granatama bila otkinuta glava Isusa Hrista. Oni su je spojili da bi ponovo snimili filmsku priču. A zatim, rekao mi je pre intervjua o Tici, počela je kiša pa su se povukli u jednu kuću. Nisu ni znali da je to jedna od dve kuće koju su danima tražili u ubijenom gradu. Jedna je bila profesorova a druga Slavujeva.
I tako, u nekoj dokolici, kažu Tici da su videli zanimljivu izložbu jednog vajara. A on im je odgovorio da ga je taj svojevremeno zvao u njegov pab na piće. Henri Mur glavom i bradom. Izgleda kao da je Tihi i tu nešto šapnuo o novosadskim pabovima u kojima se pretače esencija duha, pa umetnici prvo svoje ideje saopšte najboljim prijateljima, za astalom. Murova izgložba gostovala je onomad u našem sokaku.
Šankeri koji toče iluziju nepristajanja na okov svakodnevice, saopštili su da je apsolut dostižan u svom beskraju. I da svi mi ustvari uvek sanjamo jednu sliku. Ali se ne sećamo jer postoje snevači koji je vide danonoćno. Spavaju budnih očiju i stražare u kulama od ebanovine.
Posle promocije monografije o velikom čoveku, ozarismo se. Sokovi na koktelu. Tici se to ne bi dopalo. Idemo u Gusan sa Miletom. Vodimo ga sa povezom od senki. Zaboravio je mesto gde smo napravili sve televizijske reportaže i Nezavisni index. „Dve dunje ladne za Ticu“. Isti konobar iz ranije birtije, salutira.
„ A gde je Goca?“, pita me Mile dok gleda sa strane. „Ne znam“, rekoh. „Sećaš se kada smo jedne noći nas četvoro a bio je to Neša, huknuli od smeha i smislili podvalu od kuražnog lista?“ Tu potvrdu mogao je da ima samo onaj ko je imao kuraži. Tih devedesetih. Tačka. Pisali smo potvrde smeha sa štambiljom Nezavisnog indexa koji su svi čitali a mi smo ga prodavali na ulicama i kafićima.
„Sećam se,“ kaže Mile, našao sam papir u sakou na kom je pisalo: “Ja sam Mile i ne znam ko me je jebao.”
Posle knjge, obeliska jednog života, i nekih reči koje sam nekao pronašla držeći je obema rukama put me je odveo u baštu sa smokvama. Na švapskoj cigli knjiga je napokon pronašla odmorište. I ta fografija antologijska koja se zove „Tišina“ mogla je da odahne. Trenutak uhvaćen u večnosti. Slavuj Hadžić. Levom rukom lepršajući dugmićima na tastaturi, kao da svira pianino, montažer Darko, spakovao ga je u dva minuta.

I kada pomislim da mi nedostaju knjige da bih možda više i bolje pisala shvatim da nije suština u čitanju, već spavanju sa knjigama. I duhu koji se tu ugnezdio. Prhne poneko perce pre svitanja. Zuri u mene u odsaju svetla koju mu prinosim. Pokret. Komandujem sebi da misli prebacim u potpuno novu realnost.

Sedimo nas nekoliko žena, smišljamo evnuhe za našu promociju knjige i čitav scenario. „Tvoje je, samo da sediš pored mene, ne zoveš kamermane pa da moraš posle da pišeš o mojim knjigama.“ Sediš i uživaš sa nogama na stolu. Performans će početi petominutnom tišinom. Napravićemo promociju knjige koje nema.“ Dragana se baš unela u scenario. Može. Slavuj bi se radovao. Pričamo mi tako, kad eto mi nove narudžbe, da pišem naravno. Čer. Izvajao je novu skulpturu. Obistinio se. “Dobro komandante biće uradjeno.” ” Hajd u zdravlje.” Živeli. Očovečen.
I na zalasku male priče o velikom delu, govori mi Dragana u rajskoj bašti nešto o Isusu.
Da, znam bio je najveći revolucionar. Za vaskrs duha. I život mišljen slikom.

Advertisements

Leave a Reply

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

w

Connecting to %s