Zapis o snu

Svetiljke monitora i milioni zanesenjaka koji pokušavaju da upravljaju šarenim linijama od kojih su sazdani, blagovremeno ispisuju reke misli. Ostrvca nade.

Svetlosne trake na kojima su matrice naših rađanja su beskonačne. I naš duh takođe. Ništa i niko ga ne ograničava. Umetnost trenutka je zapis u vremenu. Jedini ko moze da ograničava umetnost je čovek. Duh pokušava da rastoči  ograničenost ljudske psihe, a ona uvek nastoji  da postavi i odgovori na pitanja koja se vrte u krug od postojanja.

Pitaju me kako da budu sretni. Kažem, čujte unutrašnji glas, uđite prvo u tišinu i slušajte.
Sve su to iskušenja na putu ka jedinstvenom trenutku. Radosti. Dotok realnosti. Moja izmaštana materija u trenutku kosmičkog plesa. Pratiti tok svesti, jedini je ispravan put. Budno stanje u polusnu. I mirišljavi štapić.
Srela sam je juče  slučajno u autobusu. Izgledala je umorno. Spremila sam bila dve čokolade za rođus. Nije bilo vremena za razmenu poklona u autobusu između nekoliko stanica.  Trebalo je da se vidimo, nasamo ali svi ti susreti su stresni  za obe. Objasnila sam u mislima kako odrasta,  ona je sve razumela. Svratila sam u kafić Frida da se malo odmorim, jer i onako nisam imala razlog da žurim kući. Nazvala sam je na mobilni i nije se javila. Zvala sam na fiksni. Muk.” Alo bre, ko si ti da me držiš u neizvesnosti?”

Niko nije hteo da mi kaže gde je Lena.  Sestra je spavala u nezaključanom stanu. Donela sam joj pisamce i pomilovala po glavi. Legla sam posle nekog vremena. Zvala sam ujutro da vidim gde je Lena nisu mi dali da je čujem. Rekoh glasu: ne javlja se na mobilni.” A jel da ti dođem?” Prekinula se veza. Pitala me danas Maruška zašto imam neke sede. A, jednom davno kada se ti još nisi rodila, došao je neki čovek dok sam dojila, da mi kaže da ima preča posla. Otkulirala sam taj susret i zaustavila trenutak da sedim. Danas mi je taj isti čovek saopštio da ne mogu da vidim  Lenu.

Došla je. Pijemo kafu. Pričamo. Nedavno sam je ponovo slučajno srela u autobusu. Ponosno sam otišla  i sledećeg dana na posao autobusom u nadi da ću je ponovo sresti. Istrpela sam.

Uvek donosi tu energiju sa sobom u prvom susretu. Kasnije se opusti. “Kako to da sam luda?”, pitam je. “To ionako neko misli o meni nebitan”, dodajem posmatrajuci njenu reakciju. A ona to čita nesvesno, ali njeno pravo je i da tako misli. “Kako?”  “Pa ponekad.” Dobro. Kupujem sve ono što je ranije htela. Dajem joj novac. Skromna je. Želi da joj kupim šnalice i čupa čups. Tušira se. Radosno oblači novu majicu konceptualnog umetnika Nikole Džafe. Radeći na njegovom projektu „nepristajanja“ proteklih godina zbližili smo se, pa sam odabrala za sve po jednu. “Vidi, ovde je čarobno.”

Ostavlja otvoren face na netu. Ne čitam njene poruke. Takav je dogovor. Ali, ona čita moje a ja nemam tajni. Pokušavam da objasnim da treba da bude bliža sa sestrom. Skrivamo suze i uzdahe. I traje. Grlimo se i ljubimo.

Imam čaroliju za naš tim. Probudim se jednoga jutra a sve nogice su na broju. To je uvek isti san. To je uvek isto snovidjenje.
Restart.

Advertisements

Leave a Reply

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

w

Connecting to %s