Impresija

Lola je moje gari. I to od onda, kada mi je rekao jednom prilikom, da bi voleo da mu napišem recenziju za njegovu knjigu poezije. Prvo sam ga naravno odgovarala od te ideje. Al’, on je bio neumoljiv. Odveo me je na Kvantaš i kupio karton” Bavarije”, da me tobož miti. I istovario u gajbu. Karton je trajao nekih nedelju dana ciglo, koliko je on špiclovski mislio da će mi trebati da napišem nešto. Neki moji prijatelji su tih dana češće svraćali da, kao vide šta radim i naravno bili su čašćeni konzervama.
I napisala sam, a Lola je to stvarno umetnuo na korice knjige. Posle mi je nešto usfalilo novca, te sam otišla u ordinaciju gde je lečio ljude. Bez problema mi je iz lekarskog mantila izvadio neke marke, rekavši pobedononosno: ” Eto da vidiš da lekari daju novac a ne primaju.”
Uzela sam pare i tako donekle naplatila svoju tezgu.
Ubrzo, čula sam da su moje gari, odveli na ratište da leči ljude. Pristao je Lola. Nevoljno do duše. Bio negde kod Vukovara. Mobilisan kao lekar za srce. I poeta. Dolazili mu pacijenti da im najčešće meri “pricisak”. On, slušao je njihove priče a svoje stihove je  ćutao.

A jednom, sreli smo se kod čuvene novosadske Kazablanke. Bili smo u odvojenim društvima,valda pa smo samo hteli da promenimo bircuz: neku muziku neprimerenu našim ukusima, toalete zauzete, licemerje iza zavesa, svetlo što  je čkiljilo kao u bordelu. Bilo je to neko vreme kada su žene same izlazile u grad, i nacvrckane gledale zaludno onim “mastiljavim očima” prolaznike u šinjelima.
Držeči sve vreme novu knjigu poezije u somotnom sakou, tobož da je pokloni nekom, Lola je pomahnitalo i odjednom zaškrgutao zubima, i rekao da će o’ma da izađe napolje. Našli smo se na sokaku  zatim. Jeste i duvao je vetar. On sav raščupan, u ruci je pokušavao da zadrži korice i par preostalih listova knjige. Nužda ga je naterala te je listovima svojih pesmama obrisao guzu. Na sred ulice, posle ponoći, u šreg od Kazablanke. Dok smo išli ka Rojalu Kizinom, govorio mi je da je možda jedini pesnik na svetu koji je to uradio. Smejali smo se, ionako to nije bila ta knjiga za koju sam pisala recenziju.

Inače, još pre nego je postao pesnik sa impozantnim brojem knjiga, Lola mi je bio sagovornik u noćnom programu radija. Došao čovek u goste, ‘nako domaćinski sa litrom Vekije. Obaška sam domaćinski spremila i Coca Colu.Em što se to nije cirkalo u studiju, već u hodniku, nego je on odlučio da zapleše sa svima koji su mu se našli na putu, pa čak i sa toncem za miksetom. U jeee, noćni prougram i svi plešu! Javljali  se derani da popričaju sa poetom. Dopala im se poezija. Čuj, trebalo je pripremiti i vesti. Sva sreća pa su u dva i četiri bile iste. Tada su talasi programa dobacivali daleko, čak do mora.

Vrlo brzo raščulo se da je Lola plesao vaskoliku noć. Otad,”nijesu ” me stavljali na spisak voditeljki noćnog prougrama. Počeo jogurt da obuzima kombinat vesti. O jeee. Besprizorno.
Al’ nisam puno marila, već sam ispočetka krenula u drugoj kući, mlađoj sestrinskoj. Ipak, posle par meseci, jedno veče izašla sam bez posebnog cilja u grad i čula u čaršiji da bi moj, ranije lično ugovoren gost, Željko Malnar, trebalo da dođe u noćni program, ali kod druge voditeljke, to jest urednice; jedne od one dve što me nisu stavljala na raspored. I juuuu! Moj gost. Brzo sam se našla ispred radija, i po običaju pozdravila sa portirima.

” ‘el došao gost?” ,” Nije sad će, javili su se da će malo zakasniti. ” Othuknula sam.  “Dobro,  daj onaj vinjak dok ne dođu.” Izblefirala. Stvarno, niko im nije rekao da tu više ne radim, a možda i jeste, ali bilo im kanda zanimljivo da virnu da li će biti okršaja ženskog.
I donesoše namah čašice i pitjence za goste. Sedela sam tako da vidim ulazna vrata kako se otvaraju, sa planom da zgrabim gosta ispod ruke i odvedem ga u studio. Pa šta bude. Kad ono stvarno, blef proradio, eto nas ispred studija,taman da uniđem, al primetih i urednicu kako mi ide u susret. “Jel, ko će da radi ovu emisiju?” upitala sam, dok je ona obarala pogled, i gledala u neku tačku na zidu.
” ‘oćete da to uradimo zajedno?” dobacila sam  jetko “Aaaaa, ne uradi ti”,  otišla je pridržavajući se rukom za zid hodnika.
I uradila sam emisiju, u živo štono se kaže. ” U potrazi za staklenim gradom”, sve sa posvetom, zablistala je u etru.
Ujutru oko petice, posle emisije, otišli smo moj gost i ja da razmenimo utiske. “Jazavac” valda, u tom šoru, nije ni prestajao da radi. All night. Taman za jutrenje.
Ne sećam se da sam mom sagovorniku rekla, da posle tog velikog intervjua nisam više vodila noćni program u radiju. Nije to ni bilo važno. Čarolija trenutka bila je nadmoćnija.
Otišla sam iz te kutije kada sam htela, na moj način . I godinama nisam tamo svraćala.

Naravno da mi nisu ništa rekli o emisiji, niti su me stavljali više na raspored. Portiri bi samo  namignuli kada bi me sreli. Jerbo, isti su se smenjivali u radiju i tv-u.
Đekna, kako su je zvali, mogla je mirno da spava. Program noću je postajao sličan dnevnom, a zatim bezidejan i sve tiši i tiši. Nisam dugo išla na tu stranu.
A Lola, gari, znam da garant redovno gleda moje reportaže na televiziji, jer je na vreme znao da ću biti to, zašta je još onomad kaparisao.

Advertisements

Leave a Reply

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s