Razuzdano

 

Smejem se ljudskoj mašini, uzavrelosti popodnevne šetnje,  prstohvatu taštine. I replikama koje su postale način bitisanja. Doživeti je a biti sa  njenim autorom  je lepota, jer umetnost kao ishodište bunta, nužno preoblikuje sadašnjost. Bilo je to u Herceg Novom, na filmskom festivalu sa filmadžijama od kojih zastaje dah. Filmovi na Kanli kuli, pa vožnja čamcem do nekog kafića u društvu Danila Bate Stojkovića. I nezaboravni Milan Špiček, legenda, sa kojom sam otkrila da je dobro jesti pršut uz čokoladu i viski. Posunčavanje na zajedničkoj betonskoj  plaži hotela, pa potraga za lepšim prizorima, tamo gde su nagići, gde je  bilo najšire i najmirnije; uobičajen ritam. Uostalom, vreme za susret sa talasima bilo je obično kada su najveće vrućine. Tačno u podne.

Srđanu Dragojeviću izmakla je glavna nagrada za  film“Lepa sela“, koji je ipak bio najbolji te godine. Jednoga jutra, Dragan Bjelogrlić je svima poklonio božanstvene majice sa imenom  filma, ali verovatno je zaboravio glavnog člana žirija, koji je bio nešto omrznuo Dragojevića još na faksu, kada mu beše profesor. Žiri je već saopštio ko je dobio nagradu, a film je tek zatim  prikazan na Kanli kuli. Sve to u par sati. Kao, moze se žiriju tako, jer oni su već pogledali film. Nepravedno naravno. Publika je klicala filmu, klinci su se rasporedili po kuli. Famozni žiri je već negde teferičio svoju odluku uz večeru i skupa vina,  a mi smo na obali slavili onaj lepi dašak prostodušnosti pogleda publike, koja je bez daha gledala film i skandirala aplauzom.

Svakodnevno vozikanje busom do grada na projekcije, bile su svojevrstan doživljaj. Uvek bi se tu našao neki  nadobudni kritičar kako bi ispričao o čemu se radi u filmu i spašavali bi  se tako što bi ignorisali njegovu potrebu. Izeš film kada ti neko ispriča o čemu se radi. Pred jedan od polazaka, neko je vozaču dobacio: „Vozi Miško.“ Izanđala replika bog te. I tako nekoliko dana za redom. Obično je u šaragama sedelo nekoliko namrgođenih filmadžija. Jedan od njih pokušao je da se ne smeje. Ali svakog bogovetnog dana repliku je  ponavljao neko novi. Sve dok je nije izgovorio vozač makine. Gospodin iz šaraga, Slobodan Šijan, tada se nasmejao. Široko. Prvo u sebi, pa pogledom po svima nama.

Nađem nedavno omiljenu majicu „Lepa sela“ svu u fronclama na mom ćaletu. I smejem se. Nemoj da bi je bacio, zamolih. I tako. Dođoh do suštine. Neke replike ostale su kultne. Pogledam nedavno film „Varvari“ mlađahnog autora koji je oko sebe okupio klince da glume. Razgovor sa akterima u „The end“ kafeu iza bjonje otvorio je suštinu. Jedna prava glumica a glavne uloge poverene klincima. Prethodno je dosta naznaka o čemu se radi bilo i u odjavnoj špici. Film hermetičan. Turbo folk kao mizanscen, sve se dešava u zatvorenim, klaustrofobičnim prostorima, betonu. Nema duha u primitivnim replikama. „Ajde pali,“ kao mantra. Fejs kao način komunikacije i ribe napaljene slikane krišom mobilnim. Ima li neke atmosfere iz filma „Do koske?“ Jok. Nego, nema ni  duha. Ah, da film „Duhovi u nama“, sa Nikol Kidmen je ipak bio nešto. Mi ga živimo. In situ.

 

 

Advertisements

Leave a Reply

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

w

Connecting to %s