Buđenje

Spremam se već dugo da krenem ka Tvrđavi. Znam, pogledaću Bećarac i senovitu šumu koja ga okružuje. I reku. U hodu razmišljam o nekim ljudima koji su bili deo jedne fantasmogonične slike. Ivan Đurić mi je u mislima o prošlosti koja je imala smisao. Bila sam nekoliko puta kod gospodina na večeri sa njegovom majkom. Verovao je u promene. Bio je njihov vesnik, a ja deo ekipe novinara koji su pisali o njegovim idejama. Pretočili smo ih u delo. I pobedili smo. Jer nismo imali šta ni da izgubimo, baš kao i sada. Znam da je bio povezan sa kraljevskom porodicom koja je živela u Londonu. Nekim čudom, kada je princ Aleksandar prvi put došao u Beograd, našla sam se u Narodnom pozorištu gde je došao na poziv Vide Ognjenović. Demonstranti su se povlačili sa ulica, jedino sigurno mesto bio je teatar.

„A sada Njegovo kraljevsko veličanstvo, princ Aleksandar Karađorđević”, najavila je upravnica pozorišta. Bilo nas je nekoliko. „A sada novinarka „Nezavisnog indeksa,“ Milka Stanarević. Postavila sam samo nekoliko pitanja i snimila kasetofonom. Dok sam se trudila da stisnem dugme za snimanje intervjua, jednom fotografu sam rekla da obavezno fotografiše to, jer moglo je da se kaže i da sam intervju izmislila. Princ je tako lepo odgovorio na moja pitanja. Dugo sam čuvala tu kasetu. Sve što su drugi imali da kažu o njemu bilo je je da ne govori dobro sprski jezik. Možeš misliti. Intervju je objavljen sa fotografijom kao važnim dokumentom. Princ Aleksandar je nama nekolicini sa kompjuterom redovno slao mail-om čestitke za Novu Godinu. Bili smo ushićeni.

Najveću usamljenost čovek moze da oseti kada je među mnoštvom ljudi.Tako smo i mi lebdeli između mape svetova iscrtanih kodova. Obnaženi na tim svetkovinama duha posmatrali smo. I zapamtili. Umetnici koji su jednoj Tvrđavi dali novi život, znaju da je istorija samo čigra. I zato ćute i stvaraju remek dela.

Tamo negde kod Akademije umetnosti je i spomenik velikoj slikarki Danici Jovanović koja je majstorstvo četkice i boja učila između svetskih ratova u Minhenu. U šetnji Petrovaradinom, uhapšena je i zverski mučena. Sahranili su je okrenutu ka zemlji, rekli su očevidci. Bilo je to između dva svetska rata. Ulazeći u tu priču, obišla sam krajolike koje je slikala. Red pejzaža, pa akvarel, ili ulje na platnu sklopili su se u fantastičan omaž velikoj umetnici. Posle toliko vremena, njena malobrojna dela, u kratkom životnom veku, koja je poklonila ovozemaljskoj realnosti, snažna su. Jer ona nikada i nije zaboravila gde je izvorište čiste umetnosti. U večnosti, odakle je i došla. Kako to da smo mi zaboravili?

Evo me, među umetnicima. Zajedno smo mnogo puta letovali u Dubrovniku. Na Lokrumu je tako bilo opušteno. Neke davne fotografije nas, koje su slikali velikim objektivima stranci sa jahti, podsećaju na prijateljstva koja se neće ponoviti. Biće to sasvim ugodan razgovor o tome kako danas posmatra reku jedna novosađanka, koja je u Njujorku bila galeristkinja. Ovde je zbog Dunava. Tako kaže.

Advertisements

Leave a Reply

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

w

Connecting to %s