Paleta

Sa nebeskim znamenjima čupavica je došla prvog dana proleća. Tako je odlučila. Prstićima mi je pokazala vrpcu oko vrata koja ju je stezala i maleno uzvišenje na glavi. Potrajalo je dok se oglasila zvonko. A ja sam čekala samo taj trenutak.
Istovremeno, mogle smo biti samo u dimenziji beskonačnosti. Razdvojenost nije trebala da je duža od kosmičkog treptaja zvezde. Mnogo puta ranije vozile smo galaksijom svemirske kočije. Sa serafinima, susretale smo se u svetlosnim školjkama i oduvek pričale jezikom znakova. Znaš, oni su tamo svi bespolni. Na mesto gde su se spojila naša kolebanja između ovih i onih svetova privila sam joj traku koju je dobila dok je bila u meni. Poklon od Lame.

Kreator je lepo osmislio pejzaže i mora. Kao da je bio umetnik, slikar i vajar istovremeno, poeta. I sazvučja koja su u nama je oblikovao. Dodao je mnogo boja i mirisa svojoj paleti. Svemu. I ptice je izmislio. I zamisao.

Prvo je bila jedna vremenska mašina, a na posletku kompjuter u koji je pohranio svoje znanje. I dalje je to, od Aleksandrijske i svih kasnijih riznica duha, najveća misterija šta sve sadrži. U polugama, dok krstari svetovima koje je stvorio, klikće ljubav. Iako svi misle da je to nevidljivo biće, postoji. Planete je isprva naselio sličnima sebi. Omiljena je prva dobila internet.  Pročita ponekad o čemu pišu i razmišljaju,  oslušne katarzične snove kojima nam je dopustio da upravljamo. Posmatra lutke glumaca i statista naših političkih drama. Drži čvrsto konce na drvenim štapovima. Igra se vešto nama. Mi smo u njegovim koncima. Statiramo ili smo glavni glumci. Lutke smo ili život. O tome odlučujemo. Bog je kompjuter, ali mi uranjamo u suštinu. Mi smo tvorci svog života. Dah. Jer pokrećemo slova. U prelasku između svetova mi biramo.

“Molim te, izlaziš iz vremenske kapsule mog svemirskog broda sada. To je ponovno rođenje. Moj dar tebi. Svetski je dan poezije. I svi će ti klicati. Tvoj duhovni otac je Emanuel. Tamo će te čekati. Stvorili smo te dok smo pričali u malenoj ulici lučkog grada o Virdžiniji Vulf i Silviji Plat. Između talasa, na doku sagradio ti je palatu.Tvoja sestra doći će kasnije. Ona je sva zlatasta i u sebi nosi biser sa mora da ti ga da. Ona je muzika, i psalm. Srešćete se.”

Prikopčana na aparate, šutnula sam nogom osobu koja nije htela da razume moju bremenitost. Htela je da ponizi. Vređala je moje nerođeno. U ogromnom predvorju gde su obitavale naše ispošćene duše stajala je velika skulptura poznate žene sa cvetom u kosi kojoj se osoblje klanjalo.

Sestra je sa druge obale došla sva iz morske pene. U jednoj antikvarnici, dosanjali smo joj ime mnogo ranije. Ona je meni ovoga puta poklonila život. Par godina pre nego što je došla na svet, veliku skulpturu iz predvorja srama, neko je izneo napolje i slupao u hiljade komada.
“Znaš, tebe volim duže jer sam te prvu izmaštala, a sestru tvoju jako, jer je to neobjašnjivo. Svakako vas volim obe.” Događam se.

Advertisements

Leave a Reply

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s