Hvala ti za viziju

Razmišljam često o istoriji ovog podneblja i onima koji su je ispisali svojim delom. Među njima je neponovljiv Zoran Đinđić koji nikoga nije ostavio ravnodušnim. Kako pojavom, tako i načinom razmišljanja i naravno delom. Mesto u istoriji filozofije u koju su ga prerano stavili, bilo je ispisano mnogo ranije pre nego što se i pojavilo.Knjiga posvećena njemu pisana je dokumentaristički sa puno fakata iz istorije čiji smo savremenici.

Sve njegove važne reči, neodumice onih koji su ih interpretirali, javne objave, slutnje. Niz intervjua sa prekinutim rečenicama baš na mestima iz kojih se nazirala nada. Kao da su svu svoju beznadežnost i iskompleksiranost fiksirali na životu čoveka koji je svu svoju mudrost neštedimice poklanjao ne tražeći ništa za uzvrat. Osim, mira da uradi ono zbog čega se i pojavio na političkoj pozornici. Nekim čudom ponavlja se nekoliko stranica te knjige koju sam čitala baš na ovu godišnjicu. Podvlačim ih običnom grafitnom olovkom za nekog budućeg čitaoca. Trebao mi je ceo jedan dan da preletim preko knjige i dokumenata koji čine neprekinuti niz. Vidim sada, mada mi to nije bilo važno, da je biografija objavljena iz pera Bojana B. Dimitrijevića godine 2013. koja je kao i sve ranije ostavila veliku prazninu u našim životima.

Nisam imala priliku nikada da čujem njegove izvorne misli u živo. Pisala sam samo o onim osnivačima stranke koji su prašinarili po Vojvodini u bioskopskim salama na samom početku demokratskog preobražaja. Slušala sam njegove reči i upijala preko sredstava informisanja kojima je bezgranično verovao. Shvatam sve njegove zablude i pogrešna uverenja. Prvo su mu u mladosti službenici zaplenili mašinu za kucanje. Ono što je najvažnije. Nastavio je da piše rukom. Većinu saopštenja kasnije pisao je sam. Na sastanke je dolazio sa pripremljenim tezama koje je sam pisao bez piara. Novinari su uvek mogli da ga pitaju šta god da požele. Bio je nepredvidiv, impulsivan. Osetila sam svu blagost njegove žene posle jedne premijere u Srpskom narodnom pozorištu kada se prvi put pojavila u javnosti. Rukovale smo se prisno, i tako prvi put upoznale, a taj sasvim slučajan susret me je inspiraisao da ćutke izađem i prošetam novosadskim ulicama. Bilo je mnogo onih koji su se tiskali da stanu tu negde blizu, kraj žene koja je strpljivo podnosila sve radoznalce a oni su merkali kako izgleda i da li su joj frizura i garderoba primereni trenutku. Zoran je iznad svega voleo svoju porodicu. I to ništa nije moglo da mu zameni. Nikakva visoka politika, čije standarde je uspostavio, nikakva slava koja je došla kao epitaf.

Impresivno je sa kojim saradnicima je počeo svoj uspon i kako su se oni tokom promena menjali u svojim egoističnim željama. A on im je davao visoke funkcije za sebe ostavljajući mesta na kojima je trebalo vredno raditi. U želji da promene dođu odmah, ubedili su ga da je potrebno sporije, a on ih je upozoravao da se Srbiji žuri. U odluci da se odmah otpuste sve sudije i novinari te  prime samo oni čistih biografija i novi preko javnih konkursa, kaže bio je usamljen. I to je nešto što je ostavilo najveći utisak na mene. Neki novinari i urednici imali su spremljenu njegovu biografiju u ladicama svojih fioka i u mesecima pre tog marta. Neke sudije takođe. Srešćemo se u budućnosti, rekao je.

Advertisements

Leave a Reply

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s