Naslov

 

Bila sam sasvim sigurna da ću otputovati negde daleko i da u toj sobi neće biti telefon. Ispostavilo se, pre mnogo godina, da takvu mogućnost nudi Durmitor sa svojim prelepim krajolikom. Sreću su mi posle koncerta  u Fabrici, poželeli Toza i Đaner i nekako sam lepo krenula. Gvozdeni krevet, kao da je bio vojnički i zajedničko kupatilo na spratu, to je sve što mi je bilo potrebno. Ne sećam se gde sam ručavala. Znam da su mi rekli da ako mi nešto zatreba lokalni šerif će mi to i nabaviti. Pokazali su mi gde su žičare i vrhovi sa skijašima.

Sećam se da sam tako lepo pružila ruku da se popnem na žičaru jednom meštaninu u kožuhu, kome je to bio dodatni izvor zarade. Vodio je stoku na ispašu i naravno mirisao je na sir i mleko koje je delio, posle žičare, nama strankinjama sa belim licem. Gledala sam da taj divni čovek bude uvek na žičari kada bih se odlučivala penjati, jer on je bio toliko priseban i  jak da ju je držao dok ne sednem.

Skijaši su pravili svoje performanse koji su bili veličanstveni. A meni je bilo fantastično da posmatram njihove akrobacije jer su vozili i van obeleženih staza. Lokalni šerif je „surfovao“  i na dasci koja je kasnije  dobila nadimak klizoguz. To je bilo toliko dobro i duhovito jer smo se sporazumevali  vrlo lako. Znali su da želim da budem sama i to su poštovali.

Poslednjeg dana boravka , tokom šetnje nekako sam pronašla kafić u planini gde sam imala poziv od meštanina sa skejtom. Dogovor je bio da ako mi se ne bude dopadalo mogu da budem njegov gost, ali ja sam bila izričita da mi  treba soba bez telefona. Šerif je bio i vlasnik jedinog kafića na planini, i kada sam  ušla svirala je muzika Đorđa Balaševića. Nije sada ni važno koja je to bila pesma, tada su bile trake magnetofonske, pa se vrtelo u krug uz tople čajeve  u rukavicama.

Mislim da u toj kućici sa kaminom nije bilo one uobičajene ikonografije sa glavom jelena na zidu. Jer, to je bilo i moje  pitanje kada su me prvog dana zvali tamo da dođem. Znam samo da su mi svi govorili da je planina vrlo neobična u proleće i preko leta kada na  nekim proplancima izbokori poljsko cveće, i da bi svakako trebalo da se vidimo i tada.

Dvoje putnika ispred mene završavali su  ispred šaraga sendvič i čitanje knjige. Nekim čudom knjiga je poskočila na prazno  sedište kraj mene. Lepo sam  ih zamolila da je malo prelistam i čitam. „Može“, rekoše. “Ima deset sati putovanja  do Novog Sada a mi silazimo malo ranije u Beogradu.”

Štruckajući,  počeli smo da se zbižavamo knjiga i ja. Otimala mi se par puta iz ruku, skakutala po krilu ali sam je zauzdavala. Ne znam kako bi neko ko nije iz ovih krajeva shvatio pojam; džilitnula se.

Kojim li je lepim čudom mladi pisac dobio tada Ninovu nagradu?

Advertisements

Leave a Reply

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

w

Connecting to %s