Hoj kafano

Krenem da pišem ponovo, vidim ne ide. Obučem bade mantil u kom mi je sve ranije išlo, onako lahgano, opet ne ide. Da pustim neku muziku, pa opet neće. Odem da operem posuđe, da vidim kako će da mi ponovo krene, uvek je tako bilo. Neće. Da sredim malo još stan, ulickan je još od pre par dana. Krene pa stane. Krene.
Već mi je tu taj autorski prvenac, šepurim se u sebi, koji će mi da ponovo krećem u tu avanturu, da se jebavam sa korekturom na kraju čitajući ponovo našeg Ninovca, da vidim da li sam dobro stavila znake interpukcije. Nije da sam čitala njegovu, Velikićevu knjigu samo zbog toga, zaradila sam je pošteno, jer sam bila na promociji tog romana. A i sreli smo se posle na sajmu knjiga, pre par godina, zajedno sa Filipom Davidom, pozvao me je na ručak na štandu, jer sam, kao što je rekao bila jako mršava. Ima i fotka odatle, sa Davidom,tu je negde na onom face.
I tako pitao me Velikić dokle sam stigla, govoreći iz svog iskustva da je najteže kada si na sredini kao ja tada, jer doći do kraja to je kao plivanje sa Alkatraza. Uh rekoh, ne znam ni dokle sam doplivala, sramoteći se što nisam bila sigurna da li i Filip David, ipak želi da me pita još ponešto. “Da li vas neko dira tamo na televiziji”, reče David. “Ne”, odgovorih punim ustima. “Radim svoj posao profesionalno”, namignuh dok sam razmišljala u kojoj ruci se drži nož a u kojoj viljuška, odlučivši da sve jedem desnom rukom, onako obično.
Na kraju hlebom omazah i oval. “Ih znam ja vas, a vi ste zaboravili da sam ja potpisivao sve dramske programe Televizije Beograd i gledam to što radite na Televiziji Novi Sad,” reče stavljajući knjigu koju je dobio ili kupio uz put u neku torbu koja je ličila na srednjoškolsku. “ Dobra ova salata”, rekoh, a i vino je super”. Sve to na štandu Lagune, gde smo zaseli. I gde se jedino nešto dešavalo sa knjigama.
Tamo gde sam bila gošća, na štandu, malo dalje, kod prijatelja uslovno rečeno, što je muvao moj rukopis jedno dve godine, sunovratilo mi se kada sam videla, da knjige stoje li stoje, i da moj prijatelj mi predlaže da se malo okušam i u poeziji. “Vidiš, kaže, “moja prijateljica je napisala jednu pesmu, zove se “Bubuljica na kurcu glav..ića”, meni se to dopada”. “I ti si to štampao jebote?” “Imam jednu pesmu i to je dovoljno. Na mom je blogu. Ostale koje sam napisala dok sam studirala ostale su tada kod tvog prijatelja sada mudonje pjesnika, i nije mi ih nikada vratio.” “A ima li u tvojoj knjizi seksa?” Moja knjiga nije za decu, nisi primetio, odbrusih. “Za odrasle je a ima erotike ako znaš razliku između ta dva pojma seljačino. Možeš da zvonariš u tom Novom Miloševu i dalje.”
Odem lepo, kući pa nastavim još da pišem, krenem malo i u fantastiku, ne znajući da je to najčitaniji književni rod na svetu. Red fantastike, red sećanja na priču koju sam počela još pre dvadeset godina. Napisala sam je tada za par sati, a žvaknuo je kompjuter i to odmah. Trebala sam odmah onog ko mi je doneo taj kompjuter mlatnuti istim. Ali nisam. Bat odaje kako sam se ranije setila i naslova, greškom je u recenziji glasio Brat odaje, i zamalo da tako i ode na štampu. I nije neka velika greška mislim se, čekajući da neki novi izdavač uzme to za ozbiljno i konačno da izađe knjiga.
Umuvam neke umetnike za dizajn knjige, a oni odugovlače. Normalno je da prvo treba da pročitaju, mislim onako za sebe. Prođe još nekoliko meseci. Štampaću je golu, bez dizajna ionako je viđam bez omota na nekim sajtovima od čega baš pizdim, jer nude je sa onom Pavićevom, da bi bila jeftinija. Ali njegova nije gola, i nije ona “Unutrašnja strana vetra”, koju mi je svojevremeno potpisao, u nekom kafiću, jer sam prethodno je kupila na promociji svojevremeno. Da je bar ta, ne bi mi bilo žao, nego je “Hazarski rečnik”, koji su mi njegovi istraživači, hazarskog mita baš predstavili prvoj, davno u noćnom programu Radio Novog Sada.
Prvog dana poklonila sam svima koje sam srela na televiziji moju knjigu. I drugog dana. Rekoše mi dobronamernici da ipak počnem da zarađujem konačno. Od elektronskih ionako vidiš da nema ‘leba. Da, od onih silikonskih, kako ih zovu ćiliriličari, čuvši svakako za Silikonsku dolinu, jer im se javilo preko my space, jedinog slobodnog parčeta univerzuma koji je prošlost, stvarno je lako napuniti ali tuđi buđelar.
Došao mi nedavno jedan kolega da kupi knjigu sa posvetom. Iz belog sveta je stigao, žureći da se dogovori još ponešto. I naravno hajde da pišem posvetu. Uzeće kasnije još jednu ako mu se dopadne. Potpišem knjigu on se okrene i ode. Koleginica radi svoje, ja onako blejim sa tim posvetama ubeđujući ih da to baš i nije lak posao da otvaram knjigu slučajno i biram rečenice. Vidim ja nema njega a nema ni knjige sa posvetom.
“E, ovaj jesu mi kod tebe ostali ključevi od kola, bio sam do parkinga nema ih nigde”? “Nisu čoveče.” Radi knjiga.
Advertisements

Leave a Reply

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s